Prijateljstvo je jedna duša u dva tela.

Nedavno sam citao knjigu u kojoj se život poredi sa putovanjem u vozu.Bila je to veoma zanimljiva knjiga.
Život je kao putovanje, u vozu ljudi ulaze i silaze.
Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi
prijatna iznenadenja,ljudi proživljavaju
srecne trenutke,ali ima i nezgoda,nesreca,tuge.

Kad se rodimo i zakoracimo u voz,srecemo se
sa ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom
citavog našeg putovanja.
Na primer naši roditelji…Nažalost,kad-tad oni ce sici
sa voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi,brižnosti,
nežnosti,bez svoga prijateljstva i društva.

Medutim u voz ce uci druge osobe koje ce nam takode
biti veoma važne.To su naša braca i sestre,
naši prijatelji i ljudi koje srecemo i koje cemo
zavoleti tokom putovanja.Mnoge osobe koje ulaze u voz gledaju na putovanje kao na kratku šetnju
.Oni ne uživaju u predelima kraj kojih prolaze,
ne žele da se zbližavaju sa drugima,pa kraj putovanja docekaju sami.
Drugi u ovoj vožnji kroz život nailaze samo na žalost i tugu.Ali ima i onih koji su u vozu,u toku vožnje,uvek nadohvat ruke i spremno pomažu onima
kojima je potrebna pomoc.

Mnogi kada sidu sa voza,ostavljaju iza sebe trajnu cežnju.Neki nas uvaljuju i u nevolje,mnogi ulaze
i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Cudi nas što su mnogi putnici koji su nam veoma dragi negde u nekom drugom vagonu.Ostavljaju nas same
u delu našeg putovanja.Ponekad pokušavamo da ih pronademo i da se smestimo u njihov kupe.
Medutim na našu žalost,cesto ne možemo da
sednemo kraj njih,mesto pored neko
drugi je vec zauzeo.

I takav je život,Prepun izazova,snova,maštanja,nadanja,prepun sastanaka i rastanaka bez ponovnog sastajanja.
I nikad se ti trenutci nece vratiti.Zato pokušajmo
da svoje putovanje kroz život ucinimo najlepšim mogucim.Pokušajmo da sa svima u vozu budemo u ljubavi,Pokušajmo da u svakom putniku vidimo
ono najbolje u njemu.

Setimo se toga da na svakom ukrštanju
životnih koloseka neki od vagona može da isklizne iz koloseka i da je putnicima u njima potrebna
naša pomoc.I sami možemo doživeti iskliznuce,
Nadamo se da cemo tada naici na putnika
koji ce nas razumeti.

Najveca misterija putovanja je što ne znamo
kada cemo zauvek sici sa voza,takode neznamo
ni kada ce naši saputnici sici.Pa ni oni koji sede do nas.Sigurno cu biti veoma tuzan kada budem morao
zauvek da napustim voz.Verujem da ce veoma boleti rastanak sa prijateljima koje sam sreo za vreme
putovanja i koji su mi postali dragi.



Medutim gajim nadu da postoji glavna stanica
i da cu videti kako svi moji dragi pristižu,sa prtljagom
koji nisu imali kada su ulazili u voz i bicu srecan što se ponovo srecemo.Usrecice me pomisao da sam ja
pomogao da uvecaju svoj prtljag i da sam u njega
stavio prave sadržaje.

Moramo se truditi da imamo srecno putovanje
i da znamo da se na kraju sva muka stostruko isplati.Pokušajmo da pri silasku sa voza
ostavimo prazno sedište koje kod ostalih putnika,
koji nastavljaju putovanje,budi cežnju i lepa
i prijatna secanja.

Svima želim srecno i prijatno putovanje!!!! :)

PRIJATELJSTVO

Da li ste nekada izneverili/razocarali/izdali prijatelja/prijateljicu? Kako je doslo do toga? Da li vam je on/ona oprostio/la? Da li ste na kraju spasili prijateljstvo?

Isto teško za odgovoriti.. svi smo često ćoravi sami na sebe i često mislimo kako sve radimo kako treba a ispada da nije tako.
zna se dogodit da nenamerno, nesvesno povredimo neku osobu.. osećaj- znam da sam pogrešio ali kad se treba izvinuti ajoooooj.. Nekako s vremenom se nastojim iskupiti sa nekakvim lepim gestom ili znakom pažnje (ne mislim sad na poklone).. ili se više nastojim truditi i pričati o njemu/njoj lepo uokolo i hvaliti.tako da dođe do nega/nje.. Baš blesavo

Slazem se...samo meni je nekako postalo lako reci : OPROSTI..
Valjda zato sto i ja lako oprostim nekome i bez da mi kaze OPROSTI...
Nekad nismo ni svesni koliko znacimo nekome i koliko ga i zapostavljamo i koliko smo se malo spremni zrtvovati za prijatelja...pa tek kad osetimo na vlastitoj kozi kako se on vise nije spreman zrtvovati za nas ili se udaljio,,osvestimo njegovu/njenu potrebu za nasim pozrtvovanjem u datom trenutku.

E..sad, najvise boli kada vise ne mozete da osvezite to prijateljstvo i kada ste se nekom toliko smucili svojim reakcijama da je osetio olaksanje sto vise nije u vasoj blizini..

A ta osoba vam je bila nejvernija i najiskrenija...


POHVALA LUDOSTI

Može svet da priča o meni što mu je drago ( jer mi nije nepoznato kako Ludost prolazi rđavo i kod najluđih ), ipak sam ja, jedino ja, kazem vam, kadar da uveseljavam i bogove i ljude. Nepobitan dokaz moga tvrđenja je to što čim sam stupio pred vaš mnogoljudni skup da progovorim koju reč, na vašim licima je očas zasijala neka nova i neuobičajena veselost: odjednom ste podigli čela, pozdravili me sa tako radosnim i tako prijatnim osmehom i pljeskanjem da mi se zaista čini da ste se svi, sjativši se sa svih strana, napili nektara Homerovih bogova, pomešana sa biljnim sokom što rasteruje žalost, dok ste maločas sedeli žalosni i mračni kao da ste tek izišli iz Trofonijeve pećine. Kao što se obično dešava, kada sunce posle oštre zime pokaže zemlji svoje veselo i sjajno lice, ili kada ponovo zaćarlijaju blagi prolećni povetarci i kada sve iznenada promeni izgled, a podmlađena priroda se zaodene svežim bojama, isto tako je i moje prisustvo izazvalo promenu na vašim licima. Ono što veliki govornici jedva mogu postići dugim i promišljenim govorom da bi rasterali teške brige slušalaca, ja sam to postigao otprve samom svojom pojavom.
Nemojte misliti da ovo govorim zbog toga što hoću da se razmećem svojim darom, kao što čini većina govornika. Tako se oni, kao što znate, iako su celih trideset godina sastavljali jedan govor, koji je često samo kompilacija, ipak zaklinju das u ga napisali za tri dana, tako reći od šale, ili su ga kazivali u pero. A meni je, naprotiv, uvek bilo najdraže što mogu da govorim ono što mi trenutno padne na pamet. Zato neka niko ne očekuje da ću, po ugledu na svakidašnje govornike, dati definiciju sebe samog, a još manje podelu. Ni jedno ni druge se ne bi slagalo sa mojim bićem: jer kako će neko da me okuje u granice kada se moja moć proteže tako daleko po svetu, kako će neko da me podeli kada me čitav ljudski rod poštuje kao božanstvo? I onda, kakvog smisla ima predstavljati definicijom, tako reći, moju senku i lik, kada sam lično pred vama i kada se gledamo u oči? Ja sam, kao što vidite, onaj pravi darovatelj dobara koju Latini zovu Stultitia a Grci Moria.