JEDAN OD ONIH DANA

                Pricajuci sa prijateljem koji je isao za Grcku na nekoliko dana dosli smo do dogovora da dok je on tamo ja budem u njegovoj kuci hranim kucice i budem tu na nekoj vrsti godisnjeg odmora. Naravno pristao sam srecan posto mi je bilo potrebno malo da se maknem iz svoje okoline i napunim baterije. Pokazivajuci mi gde se sta nalazi da bi se lakse snasao zamolio me je ako mogu da pokosim travu, naberem malo visanja da ne propadnu i stavim u zamrzivac, naberem zbun koprive da se osusi i spremi za caj. Rekao sam mu da nema problema, da i onako cu imati vremena posto ne mislim mnogo provesti za racunarom i traziti posao kao i slati svoje CV-ijeve raznim kompanijama. Da cu biti umereniji i po povratku da cu biti malo aktivniji i resiti posao. No posle mnogo razmisljanja da li da krene tog dana ili sutra ipak odluci da krene uvece. Pozdravili se, ispratio ga i pozeleo srecan put te da se cujemo kada stigne. Vratio sam se u kucu, odgledao malo TV, malo proveo gledajuci gluposti po internetu i otisao leci te s namerom da ustanem ranije.

                  Prvi jutarnji zraci su naznacivali su da ce biti lep dan. Kao i uvek ustao sam sa osmehom na licu pun energije i volje za poslom koji sam mislio u jednom danu zavrsiti pa nisam znao sta cu pre. I eto resih prvo da pocnem onako kako najvise volim. Jutarnja kafa jaca dupla bez secera, provera e-maila, pa da se nastave poljski radovi. Posto nije bilo jako sunce resih da budem samo u sorcu i dobijem malo boje dok radim napolju. Uzeh merdevine stavih pored visnje i poceo da berem. Naberem solidnu kolicinu i resih da pomerim merdevine pa da isto na toj drugoj strani naberem toliko. No kako se popeh i poceo da berem posto su grane bile vislje pa ih povuce ka sebi, sklizne mi noga i padeh sa merdevina i polomim tu istu granu koju sam vukao ka sebi. Sva sreca nisam pokosio travu pa mi je koliko toliko ublazila pad. Na srecu nisam nista slomio, malo me bolelo ali ok. Napravi predah da dodjem sebi. Resih da unesem obrane visnje u kucu i pocastim sebe kafom.

                 Kafu sam skuvao i resih da je popijem unutra pored racunara dok pijem da proverim opet e-mail, facebook. No kada sam startovao svoj lap top imao sam sta da vidim. sistem pao te ga ne mogu pokrenuti a sa sobom nemam instalacionu kopiju. No ipak resim da sednem za prijateljev racunar i malo prodangubim vreme na internetu. Upalim njegov racunar kad ono De zavu. I na njegovom racunaru pao sistem. Obuze me bes na samog sebe zasto sam uopste i palio njegov racunar. I sta sad? Sta je najbolje uraditi? Vec vidno besan sa parom koja pisti iz usiju na sve strane izadjem napolje da se smirim i zavrsim kafu. Resih sutra kada ustanem smiren i ciste glave resicu sta je najbolje uraditi, a da sad pokosim pola dvorista posto je povece pa da sutra pokosim ostatak i tako pozavrsavam radove koje sam mu obecao.

                 Otkljucah garazu izvucem kosilicu i kabal i krenem da kosim. Iza sebe sam ostavljao trag sveze pokosene trave a i miris se sirio ponaokolo. To je onaj osecaj kada ste svesni da ste u prirodi, cvrkut pticica i vidno vidljivi rezultati vaseg rada. Stvarno da budete ponosni i da uzivate u svom radu a i lepom danu tako da zaboravite sve ruzne stvari koje su iza vas. pokosio sam polovinu i resih da napravim predah, popijem vode i odem do toaleta. Izasao sam napolje divio se svome radu no posto je bilo poprilicno brzo zavrsena polovina resih da ipak danas i pokosim ostatak a za sutra da ostavim ulicu. Vratih rukavice na ruke, uzeh koslilicu, pritiskam dugme za start, a ono nista. Okrecem se okolo sebe, kao u skrivenoj kameri. Ponovo pokusavam da startujem. Nista! Proverih da li ima struje u kuci. Ima. Proverim glinaricom kabal da li ima struje? Ima! A kosilica ne radi. Rekoh hajde mozda se ugrejala pa je smestih u hlad da se ohladi a ja cu za to vreme da oberem tu koprivu.

                   Navukao sam dobro rukavice prisao prvom zbunu kojeg nije bilo mnogo i stvarno brzo nabrao gomilu te se odmah uputio ka drugom vecem. Pazljivo sam hvatao pri zemlji dok sam brao kako se ne bih ozario. No za ne poverovati da po gornjem delu rukavice kako je doticala kopriva da sam osetio kako me po koja liska ozari. U prvi mah sam pomislio da umisljam. No vec pri kraju osetio sam da mi koza bridi. Zavrish na brzinu i ostavih da se to susi te skinoh rukavice. Goenji deo saka je bio crven i brideo je i naredni dan. Namazao sam melemom kojeg sam sasvim slucajno poneo sa sobom. polako je i padalo vece te je bila lepa hladovina i resih da se oprobam sa mojom koslilicom koja je cudno stala da radi samo. Pokusavao sam par puta i nista. Nije davala nikakve znakove. Sad vec iznerviran i besan zbog danasnjeg dana sta se desilo smotah kabal i spakujem kosilicu u garazu. 

                   Besan, da bi ujedao nekog da je tu otisao sam u prodavnicu i kupio cigarete koje sam ostavio pre godinu dana, i naravno zapalim. Popisio sam cigaretu napolju sedeci na terasi i razmisljajuci sta se to dve izdesavalo, te mi se toliko postalo lose da sam povratio. Verogatno od nikotina pomesanog besom.Popio sam vode dosao sebi i resih da uzmem crevo i zalijem cvece u saksijama kojih ima poprilicno mnogo i malo osvezim betom. Pridjeh omanjoj cesmi u parkicu te da odvrnem vodu i gle cuda virbla mi ostala u ruci. Sedoh pored cesme, oci mi se napunise suzama od besa i zapitah sebe. Zasto? Kako? Zbog cega? Cak i kucici koji su pomno pomatrali sve sta se desava dok sam sedeo pored cesme seli nedaleko od mene i umiljato me gledali. doslo mi je da se proderem iz svog glasa na njih: "Sta buljite. hajde mars." Ali nisu ini krivi nista, a i dovoljno sam se osecao bedno, nesposobno i ljuto.

                  Ustadoh se, usao sam u kucu, istusirao se i otisao sam pravo u krevet. Nisam hteo ni da jedem. Zasto? Pa trebao sam da ukljucim sporet da ugrejem hranu ali nisam imao hrabrosti. Plasio sam se da se nesto nedesi opet kojim slucajem.I tako zeleci da napravis dobro izredjalo se niz zla. Ceo dan me podseca na onu rubliku politikinog zabavnika "Verovai ili ne" Znate onu izreku "Nahrani pse i nista ne diraj" e pa doslovce je trebalo taj dan da uradim to. Da nahranim pse i odem u setnju i ceo dan provedem van. Mozda se to sutradan ne vi desilo. Ko zna. E sada ide objasnjavanje prijatelju kako se sve to desilo i dogodilo. Da li ce da mi veruje sada mi to vise nije vazno. Kako je tako je stvari koje su se desile ne mogu da se promene.

                  Ne brinite nisam se vratio pusenju, bio je to pokusaj besa da me vrati na pogresnu stazu, no odoleo sam. Kada nesto zelite da uradite i ne ide, pustite. Ostavite to za sutra ili neki od narednih dana. Taj dan posvetite vama, setnji i prijateljima. Ne dozvolite da imate dan kakav sam ja imao... KAKAV DAN!

DUBAI – DA ILI NE, DEO TREĆI

U prvom i drugom delu sam se bavio nekim tehnikalijama oko samih mogućnosti dolaska u Dubai, i priprema za isti. Verovatno sam dosta toga i preskočio, ali najbitinije stvari iz ličnog iskustva sam sumirao u ova dva posta, tako da ne zamerite ako je još nešto ostalo nejasno. U svakom slučaju, uvek možete postaviti pitanje na samom postu, i ja ću na njega rado odgovoriti. U nastavku bih posvetio pažnje onom najbitnijem, a to je sam život u Dubaiju.

Pre svega ono što morate da shvatite je da su ovde lokalci povlašćeni. Imaju sve na svojoj strani, počev od zakona pa na dalje, što realno i ne treba da čudi jer u Dubaiju su oni manjina (oko 15% rezidenta Dubaija čine lokalci, 85% stranci), i šeik ih štiti koliko je god to moguće. Nije da mogu da ubiju nekoga i da se izvuku (nije provereno), ali u jednostavnijim stvarima poput saobraćajnog udesa, možete očekivati da ćete izvući deblji kraj, osim ako sam lokalac nema problem da prizna da je kriv pred policijom, što uglavnom i bude slučaj jer su realno sasvim ok ljudi. Napomenuo bih da u slučaju saobraćajke, policija na licu mesta na osnovu informacija uzetih od svih učesnika donosi odluku ko je kriv, tako da ako ne umete dobro da objasnite šta se tačno desilo, možete biti žrtva ničim izazvani. Možete se, naravno, uvek žaliti sudu, ali nisam upućen u ishode takvih žalbi, tako da ne bih ulazio dublje u tematiku. Sve u svemu, isterivanje pravde tipa demokratija, pravo glasa i slično, barem kada je u čitavu zbrku umešan lokalac, neće proći glatko i na to budite spremni ukoliko se odlučite da idete tim putem. Nije da ne možete isterati pravdu, ali realno nikada ne znate na koga ste naleteli, kakve veze ima i slično. Takođe, kad sam već kod teme „jednakosti“ lokalaca, postoji nešto što se zove Emiratizacija, a to je program zapošljavanja lokalaca. Svaka firma, u zavisnosti od broja zaposlenih, mora da ima i određeni procenat zaposlenih lokalaca. Njihova početna plata je zakonski regulisana, i naravno da je za većinu prosečnih pozicija veća nego što bi bila vaša. To vas može doticati ukoliko želite da otvorite neko predstavništvo ovde u kojem planirate da imate veći broj zaposlenih. Doduše, lokalci mogu da vam budu od velike koristi ukoliko ih zaposlite u sektoru komunikacije sa državnim agencijama, jer u 95% slučajeva znaju dosta njih koji tamo rade, pa vam neke stvari mogu mnogo brže završiti. E sada, ukoliko planirate da otvorite svoju firmu ovde, poprilično je jednostavno kada gledate spolja, ali ima gomila začkoljica (i prečica) koje ću pokušati da vam razjasnim u nekom narednom postu ukoliko se javi dovoljno ljudi koji su zainteresovani da čitaju o tome. U suprotnom, ne bih sa tim smarao ni sebe ni vas.

Što se tiče posla, a i samog života ovde, još jedna stvar koje morate takođe biti svesni je da ovde mnogo toga zavisi od poznanstava i konekcija. Arapi podržavaju svoje, nebitno odakle su (Egipat, Liban, Libija, Sirija, Saudija, Oman, Katar i slično), i dokle god su sa arapskog govornog područja, očekujte da će se međusobno podržavati. Isto važi za Indijce, Filipince i sve druge. Napomenuo bih da je 50% stanovništva Dubaija indijskog porekla, i da su međusobno veoma solidarni pri traženju posla, davanju preporuka, kao i da su jedni drugima zaleđina u samoj firmi. Neretko ćete videti da je na primer ceo sektor finansija indijski, jer ukoliko je Menadžer Indijac, zapošljavaće samo svoje. Opet napominjem, sve ovo navedeno je u većini slučajeva, i naravno da je to moje lično iskustvo i stečeni utisak (plus priče ljudi koje poznajem). Drugo, klasne razlike su ovde izuzetno izražene. Možda vam neće biti primetne na prvi pogled, ali kada malo duže budete ovde videćete da su ovde određeni tipovi posla rezervisani samo za određene nacije, i ukoliko ste aktivista za međurasnu jednakost i ljudska prava, ovde ćete doživeti blaži nervni slom. Bukvalno. Ono što bih napomenuo je da se ovde takođe ne priča o veri i veroispovesti, ne nameće se svoje mišljenje o tome, i imate slobodne dane samo za njihove nacionalne praznike, plus nova godina. Svako ima pravo da sprovodi svoje verske običaje, ali ne očekujte da ćete dobiti slobodan dan za slavu, tako da morate da uzmete dan godišnjeg ukoliko želite da ne radite taj dan. Doduše, ima firmi koje će vas ispoštovati za Božić i Uskrs, i dati vam slobodan dan.

Dalje, ono sa čim se ne treba zezati ovde su banke. Ako kod njih zaserete nešto, lagano možete završiti u zatvoru, a to je ono što vam nikako nije potrebno. Kredite ako uzimate, potrudite se da rate izmirujete na vreme. Isto važi i za kreditne kartice, jer i za prvo i za drugo samo dve neplaćene rate povlače ozbiljne probleme. Ovo, srećom, ne pišem iz ličnog iskustva, nego iz priča ljudi koji su imali problema. Ono što sam ja lično osetio na svojoj koži je zamrzavanje računa koje se desilo kada sam prelazio iz jedne firme u drugu. Naime, ovde su firme obavezne da ako ih napuštate, prijave banci da vam uplaćuju poslednju platu i end of service benefits. Ukoliko imate kreditnu karticu koju ste koristili i dugujete još nešto banci, ili kao ja imate kredit za auto, račun vam se automatski zamrzava dok vam ne legne plata od nove firme u kojoj ste se zaposlili. Čak i tada morate priložiti banci dokaz o zaposlenju sa detaljima plate da bi vam odmrzli račun. Potrudite se da imate neki dirham sačuvan sa strane, van računa, za ovakve situacije.

Što se tiče osnovnih potrepština, sve je pristupačno i uglavnom jeftino. Prosečna potrošačka korpa za dvoje je oko 200e mesečno, što je bagatela uzimajući u obzir prosečne visine plata ovde. Hrana po restoranima je takođe pristupačna, barem kada naučite gde treba a gde ne treba da jedete. Izbegavajte klasična turistička mesta, jer tamo su cene u proseku 20-30% veće nego po normalnim restoranima. Taksi je takođe pristupačan, ukoliko se ne vozikate svakodnevno. U suprotnom može da vam predstavlja ozbiljniju stavku.

E sad, mislim da sam vam rekao većinu stvari koje mogu da vam pomognu pri odluci da li da se selite u neki od ovih krajeva ili ne. Pišite ukoliko vas još nešto interesuje, i ukoliko postoji još neka tema koju bih mogao da obradim a smatrate da je korisna. Nastaviću da pišem i dalje na temu Dubaija, jer ima još dosta tema koje želim da podelim sa vama, a vezane su za život ovde, ali sa manje tehnikalija, a više o tome kako da propisno uživate u životu ovde.

Pozdrav

DUBAI – DA ILI NE, DEO DRUGI

Sada kada smo uhvatili zalet sa prvim postom o dolasku u Dubai, osvrnuo bih se na nekoliko stvari koje sam primetio da vas interesuju.

Prvo što želim da razjasnim je svakako plata, jer mi je nakon čitanja prvog posta mnogo njih reklo kako u Srbiji rade i za 200e, ili nemaju posao uopšte, i kako bi opušteno za 700-800 istih došli ovde. E pa rođaci, takve egzibicije van svoje zemlje nisu baš najpametnije, i prestanite da gledate samo iznos, gledajte i troškove. Prvo i osnovno, uzmite u obzir da vrednost tog iznosa varira u zavisnosti od zemlje u kojoj se nalazite, što će reći da 700e nije isto imati u Srbiji kao i u Nemačkoj, Americi ili ovde u Emiratima. U poslednjih godinu dana iznos koji je potrebno izdvojiti za mesečne troškove hrane i kućnih potrepština se udvostručio. Prošle godine u ovo vreme kada sam odlazio u supermarket da nakupujem mesečne zalihe, trošio sam u proseku oko 100 do 120 eura. Prošli mesec sam za istu takvu kupovinu potrošio 200 eura. Ako radite po ceo dan, i pritom sami živite u Dubaiju, najverovatnije ćete jesti napolju konstanto jer nećete imati vremena da trknete kući na ručak ili da spremate večeru mrtvi umorni nakon posla, a i ako ne želite da živite na sendvičima sa benzinskih pumpi, iznos koji vam je potreban je minimalnih 20 eura na dnevnom nivou, puta pet radnih dana, puta četiri nedelje, dođe mu na 400 eura mesečno bez vikenda. Gruba matematika, ali barem imate okvir. Ukoliko planirate da sedite u smeštaju konstantno, ili da s vremena na vreme samo izađete da se prošetate, onda vam je tih 700-800 eura sasvim dovoljno. Ako ste mladi, i volite da izlazite, računajte da vam je jedno piće u Rock Bottom-u (koji je jeftin, ali ja ga ne podnosim) oko pet-šest eura za pivo. A ako odete u neki malo bolji klub, budite spremni da piće platite od 20e pa na više. A ako si klasičan Srbin, pa naručiš dupli Džek i Red Bull, eto minimum 50e manje u tvom džepu. Ono što želim da naglasim ovde, da me ne razumete pogrešno, je da dobro razmislite zašto dolazite, da se dobro informišete pre nego što dođete, i da budete spremni kad dođete. Verujte mi, ima masa njih koji dođu sa zabludom da su došli u Diznilend, i da će sada sve, samo od sebe, biti sjajno.

Drugo, sad kada ste se već odlučili da dođete i našli ste posao, spremite se za vašu najveću borbu sa srpskom birokratijom za pečatiranje i overu potrebne papirologije. Ono što vam je potrebno je overena diploma fakulteta, škole, ili šta god da ste završili, i njen prevod. Da bi vam ovde priznali diplomu, potrebno je da imate pečat Ministarstva spoljnih poslova Emirata. Njega dobijate samo ako imate pečat UAE ambasade u Beogradu, a tamo pečat dobijate samo ukoliko već imate pečat Ministarstva Spoljnih Poslova republike Srbije. Do sada ste već pretpostavili da ne možete samo da ušetate u MSP i tražite pečat, te vam je pre toga potreban pečat Ministarstva Pravde, a pečat tamo vam lupe samo ako imate overu iz suda iz mesta u kojem živite. Da, znam, i ja sam se izgubio na pola. Moj iskren savet je da pre odlaska u sud, nazovete Ministarstvo Pravde, i pitate koji im je pečat iz suda danas potreban, jer nekada je apostile a nekada nije (menjaju pravila iz dosade pretpostavljam), da ne bi to saznali na teži način i vozali se od svog mesta do Beograda i nazad po nekoliko puta i usput izmislili još nekoliko novih i veoma sočnih psovki kao ja što sam morao. Ono što ne znam u ovom momentu je da li se još uvek overava u sudu ili kod notara, ali do sada je sve ovo gore navedeno koštalo oko 100e (samo pečati bez troškova puta). Ukoliko imate bračnog partnera, i kompanija u Emiratima zahteva dokaz (venčani list), budite spremni da gore pomenutu proceduru ponovite. Isto tako, kao što spomenuh u prethodnom postu, za vizu vam je potreban i lekarski pregled (snimak pluća i test krvi na zarazne bolesti (HIV, Hepatitis i sl.)), što ćete morati za prvi put da odradite u Srbiji. Cenu ne znam, ali računam da je i to oko stotinak eura ukoliko ne poznajete nekoga u domovima zdravlja.

Treće oko čega bih se zadržao je smeštaj. Uzmimo u obzir da ste našli posao za solidnu platu ali vam smeštaj nije obezbeđen, nego je accommodation allowance uračunat u platu, što svakako može da se desi, na vama je da nađete gde ćete živeti. To nikako nije jednostavno u bilo kom gradu ako nemate nekoga da vas uputi, pa tako nije ni ovde, mada najpametnije je da zamolite novog poslodavca da vam pomogne oko traženja prvog smeštaja. Ukoliko poslodavac to ne uradi, evo kako možete da se orjentišete: Smeštaj se uglavnom bira da bude bliže lokaciji firme u kojoj radite, barem za početak dok ne budete bili u mogućnosti da kupite sebi auto, jer ovde je javni prevoz nešto na čega ne želite da gubite svoje dragoceno slobodno vreme (razloge ću razjasniti naknadno, za sada ću se držati smeštaja). To ume da bude problem, jer ako vam je firma na nekoj skupljoj lokaciji, a vaša početna plata nije dovoljna da obezbedi smeštaj na istoj, moj savet vam je da gledate smeštaje blizu metro ili autobuskih stanica. Uvek postoji opcija taksija, što mesečno može da predstavlja opterećenje budžeta, ali na vama je da napravite kalkulaciju. Ono čega treba da se pazite je da znate tačno gde idete, i da barem za početak upalite Google Maps jer taksisti ovde hoće da vozaju okolo samo da bi vam što više para uzeli, pogotovo ako procene da nemate pojma gde ste i gde idete. Kao što već spomenuh ranije, cene smeštaja se kreću od 700e mesečno pa na više, u zavisnosti od lokacije. Ukoliko planirate da živite sa cimerom troškovi se dele, pa se dosta ljudi odlučuje na takvu varijantu barem za početak.

Kao četvrto je nešto oko čega ste se svi (očekivano), najviše uhvatili, a to je prostitucija.  Na vašu žalost, neću vas hraniti ovim informacijama iz više razloga. Prvi, svi ovi postovi su tu da bi nekome pomogli da se informiše o životu ovde i da bi ako se odluči da dođe, imao barem nekakav stav o tome gde dolazi, kao i da bi nekome olakšao prve korake. Pisanje o prostituciji ne pomaže u tom smeru. Drugo, tema je previše ozbiljna da bi se obrađivala bez konkretnih dokaza, koje mi naravno, ne pada na pamet da skupljam. Treće, ako nekoga baš interesuje, kada dođe ovde uputiću ga gde treba da ide, pa neka sam proceni. Toliko o tome.

Ovde ću naravno, opet napraviti pauzu da sumirate podatke, da saberete utiske, i da postavite još pitanja ukoliko ih imate. U sledećim postovima ću se osvrnuti na neke od mnogo lepih aspekata života u Dubaiju i Emiratima uopšte, poput kulture, međuljudskih odnosa, hrane i slično, jer to zaslužuje ozbiljnu razradu.